У мају је пролеће углавном тешко или га ни нема. Тако је и са отвореним дијалогом.
Те старе фразе више никоме нису непознаница зато што нас искуство учи да би у најбољем случају дијалог морао да садржи два чиниоца, која би јасно и без превише компликација довела барем до следеће тачке дневног реда.
Тај дневни ред се у околностима матрикса и осталих неприкосновених кочница људске комуникација у великој мери не поштује али не зато што смо ми неуредна бића која не воле редослед већ из разлога што је и састављен погрешно.
Посматрајући са стране делује као да ми, свесна, савесна и у природи искрена бића, уопште не разумемо људску динамику па се дневни ред као последица варијабилног тумачења врло често претвори у буку, негодовање а на крају и сазнање да без обзира на пол, старост, важност или ауторитет ми као појединци демократију не разумемо. Заборављамо или нас је срамота да признамо да нашег комшију прво мучи његова мука из куће, па тек након што пронађе времена да се у свакодневици сулудих потраживања на све стране снађе и доврши свој уредно испланиран дан, можда уопште сети шта смо ми хтели да му кажемо или објаснимо. То је политика.
Сви смо чули за израз “активно слушање” али волимо да га заменимо за слушање себе и дивљење својим речима јер толику памет ваљда ни сами не можемо да разумемо, те се у том метежу сопства потпуно заборави посао због ког смо уопште пристали да се нешто питамо у име људи који би нам сутра поверовали.
Ако желите брзо да доđете до циља, ствар је једноставна, само прескочите сва питања, сугестије, предлоге и негодовања и сигурно сте на врху јер на том месту ионако нећете много марити ни за шта.
Ивана Ђинђић