Истине ради, партијско запошљавање нису измислили напредњаци. Одувек га је било. СНС је ову постојећу друштвену аномалију разрадила, омасовила и легализовала, прилагодивши је потребама опстанка на власти.
Дуга је историја режимског кадрирања у Србији.
У доба комуниста уведен је појам морално политички подобан, као додатни, често пресудни фактор бодовања на конкурсу за радно место. Конкурси су додуше били јавни, али се на избор кандидата готово нико није жалио. Ако је друг Жика рекао да се неки приучени партијац мора запослити, приговора није било. Јер друг Жика има подршку одозго, а партијска се не пориче. Међутим, чак и та и таква, ауторитарна власт је за велике подухвате консултовала струку. Пројекте као што су Ђердап, Газела, ауто путеви, вијадукти, Нови Београд (на потпуно мочваром терену) никако није могао да води керамичар, роштиљџија или возач. То су одлично знали и Бравар и ЦеКа , па су за крупне и значајне подухвате ангажовани врхунски стручњаци.
Увођењем вишестраначја, почетком 90-их, разгаламили су се многи који су у претходном периоду јуначки ћутали. Немали број бивших ћутача је заправо уживао све привилегије претходног једнопартијског система, којих не да се није одрекао, већ је насталу политичку какофонију искористио за стицање нових, кокетирајући са нарастајућим национализмом. Прва вишестраначка утакмица није играна у фер условима, бивши комунисти прекрштени у социјалисте су имали на располагању комплетну инфраструктуру и већи део чланства некадашњег Савеза комуниста. Након освајања власти одлучили су да награде своје активисте и истакнуте појединце. Како? Једноставно, државни буџет се проглашава за шведски сто нове власти и креће расподела јавних функција, директорских места, као и ухлебљење великог броја “заслужних” по институцијама, општинама, јавним предузећима. Први масовнији прилив сумњивих диплома датира управо из тог периода. Због несрећног рата у бившој Југи један део новопостављених пријављује дипломе из ратом захваћених подручја Хрватске, Босне, са Косова. Доказа нема, изгореле архиве, остало је да им се верује на реч. Некима и до дана данашњег.
Петооктобарске промене, на жалост никада до краја спроведене, довеле су на власт 17 странака. Свака од њих је одмах кренула да валоризује своје заслуге запошљавањем “првобораца” из сопствених редова. Политика је често била испред струке. Ако се томе дода и повелик број вештих “прелетача” спремних на све зарад очувања положаја на друштвеној лествици, јавни сектор значајно расте. Једна од важних реформских политика – целоживотно учење појединца, великим делом бива искарикирана ницањем нових високообразовних установа сумњивог квалитета и хиперпродукцијом факултетских диплома стицаних управо на таквим школама.
Ова грешка је скупо коштала стожер тадашњих промена, Демократску странку, пре свега јер је хипотека кадровских промашаја неправедно укњижена само на њу!
А истина је да су сви купци диплома, незналице и квазиинтелектуалци бившег ДОС-а, у тренутку промене власти 2012.године, претрчали на страну победника. Јер у странци Томислава Николића, који је и сам власник сумњиве дипломе, њихове лажне дипломе и нестручност делују прихватљиво. Важна је само оданост вођи и слепа послушност, на коју су беспоговорно спремни. За старе грехе и марифетлуке, за непочинства и неморал, добили су опрост од тадашњег поглавице. Личне и пословне биографије опране, позиционирање у јавном сектору обезбеђено, све то по оној старој “потурица већи од Турчина”ствара први ешалон партијских војника.
И управо тада креће национални кадровски суноврат. Радикалски јуришници, са истим жаром којим су “освајали” победу над “жутим лоповима”, крећу у јуриш на институције. Оне институције за које нису знали ни да постоје а некмоли шта раде и чиме се баве. Ал кога брига. Кабинети , службени аутомобили са ротацијама, личне секретарице ака персонални асистенти, Луј Витон ташнице, скупа одела (кажу из фундуса), виле, куће, плацеви… јер то је њима њихова борба дала. Додатне бенефиције стичу тако што растачу фирму и тале се са партијом. Ћуте, климају главом, тапшу и сакупљају капиларне гласове. Прете неистомишљеницима. За њих је надлежан само суд њихове партије.
Ипак, ђаво је у детаљима. Бившим лошим ђацима и несвршеним средњошколцима се указује прилика која се не пропушта. До дипломе факултета пут никад није био краћи, па како одолети? Они амбициознији набављају и докторате. Нека се нађе. То што већина не зна ни да прочита назив сопственог доктората, кога брига. За додатно бустовање радне биографије се за дебеле новце (државне јакако) пазари и неко међународно признање типа Најменаџер (географска област по избору), Најжена 21.века, Најбанкар… Напредно!
Возачи, керамичари, кондуктери, роштиљџије, фризери…постају у Србији дефицитарна занимања јер су сви у међувремену уредно учлањени у партију , дошли у посед факултетске дипломе и запошљени (заједно са широм и ужом родбином и кумовима) на “државне јасле”.
Е сад, приметиће неко, па није нам значајно порастао број запослених у јавном сектору. Истина. Мада таква рачуница може да завара. Наиме, прво што су екс радикали урадили након преузимања власти било је да се ослободе “неподобних”радника. Злоупотребом постојећег Закона о раду, направили су шему за масовно ослобађање радних места у јавном сектору отпуштањем запослених (често и најстручнијих), проглашавањем истих за технолошки вишак. Јер за шта неком курсисти на челу државне институције треба стручњак? Његово је да “ослободи” одређен број радних места, да би на иста потом удомио “њихове”. Па, због тога је и постављен на функцију. Да слуша и спроводи страначке наредбе. Од њега се не очекује да се напреже и мисли. Има ко то ради.
Кад смо код тога, да ли знате да је у периоду 2015-2020 по основу разрађене матрице технолошког вишка отпуштено преко 54.000 запослених (!) и да су та места убрзо попуњена “подобним” кадром? Не знате наравно, о томе се ћути. Ћуте и судови, јер формално је Закон о раду испоштован. То што суштина овог проблема указује на тешку злоупотребу, годинама није у фокусу наших судија.
Ипак, оно чиме ће се Гинисова књига рекорда (а богами и правосудни органи) сигурно бавити је брзина стицања факултетских диплома. Просечна дужина студирања у Србији је према подацима из 2008.године била готово 8 година. У ова напредњачка времена се пак факултети и више школе завршавају за пар месеци (сналажљивији и за пар недеља), дипломира се недељом и празницима, факултетска администрација не може да испрати тај темпо, па се (иначе обавезна) евиденција о положеним испитима ради накнадно. Неретко израда дипломе (са драматично великим печатом) траје дуже од времена проведеног на студијама.
Овај феномен, који ће свакако једном бити предмет истраживања, да л’ научног или полицијског показаће време, отвара једну велику дилему. Да ли је Србија напрасно постала земља вундеркинда или је ова национална генијаланост намерно уништавана од стране бившег режима?
Извесно је међутим, да се из редова горепоменутих напредњачких стручњака годинама регрутују најоданији војници партије. Број “чварака” на еполетама њихових напредњачких униформи једнак је броју добијених синекура. Тако их рангирају и награђују. Њихова спремност да се прихвате било ког задатка је запрепашћујућа за сваког појединца иоле оптерећеног знањем, моралом и образом. Од одговорности за насталу штету их аболира “врховни командант” лично. За сада. Спремни су на свако понижење да би заштитили режим. Изгубили су контакт са реалношћу. Мисле да су вечни и непобедиви.
Нису.
Брзо ће април 2022.године. А онда, дипломе и имовинске карте на сунце, рутинска контрола!
Одговараћете!
Гордана Јеремић Зец
Чланица ГрО ДС