“Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.“ рече чика Душко Радовић. Давно прошло време. Вероватно би данас прави цитат био: “Ко је имао среће да се данас укрца на авион у Београду са радном дозволом неке нормалне државе, може се сматрати да је довољно постигао у животу.”
Пробудити се данас у Београду значи живети у једном од најзагађенијих градова на свету, живети у једној од ретких престоница без метроа, са скоро никаквим или слабо уређеним бициклистичким стазама, граду у коме је ауто скоро једини могући вид транспорта, али је зато паркинг место мисаона именица.
Имати данас дете у Београду је за младе родитеље велики изазов. Мој Реља има годину и по дана, за прву нову годину од маме и тате је добио пречишћивач ваздуха за спаваћу собу. Многи његови другари немају своју собу, подстанари су. Можда им се “посрећи” ако једног дана остане нешто иза баке и деке, па они као тинејжери коначно добију свој кутак. Куповина породичног стана у Београду са просечном српском платом за млади брачни пар је нешто потпуно незмисливо. Децу је данас лакше уписати на Цамбридге универзитет него у београдски вртић, кад дођемо до школе чекају нас нови изазови.
Београд је постао урбанистички хаос, град у коме данас не можете да промените кров на својој кући, а већ сутра на парцели до ваше неко ће од породичне куће П+1+ПТК направити диносауруса са приземљем на 3 метра висине од земље, гаражама које ће претворити у станове, од поткровља направити “повучени спрат – дуплеx” и још гратис две етаже које ће ићи “на озакоњење”.
Нисам више сигуран да ли већина становника Београда воли овај град. Намерно не користим реч Београђанин, сматрам да је постала још једна тачка поделе у овом граду. За мене је Београђанин човек који воли Београд, који га чува, не прља, ко је пристојан, културан, не паркира се на улици, у парку, рампи за инвалиде, каже “добар дан”, “хвала”, “изволите”… Знам многе Београђане који нису рођени у Београду, а знам и многе који то нису иако су “пето, шесто колено…”.
Годинама већ водим у себи борбу докле да будем онај Београђанин из чика Душкове реченице који се пробудио срећан у свом граду спреман да учини нешто добро за њега, да увече кад легне Београд буде бољи или да будем онај други. Моја деца нису њихова “наша деца”, биће васпитавана да буду своја, самостална, поштена, одговорна према себи и окружењу у коме живе. Као таква у данашњем Београду тешко ће наћи своје место под Сунцем, метафорички и буквално. Да ли је време да да преломимо да ли ћемо се за будућност наше деце борити широм света индивидуално или у нашем Београду и нашој Србији? Да ли ћемо подићи бедем пристојиних људи и сачувати наше квартове, нашу воду, ваздух и будућност или ћемо преко интернета гледати како наша земља нестаје? Одлука је на нама, времена више нема, пролеће је “иза ћошка”, одговорност је наша, какву ћемо државу оставити генерацијама које долазе.
Иван, 35 godina.
Извор фотографије: freepik.com