Палилула, изузев чињенице да се простире на обе стране реке, она је специфична и по томе што се граничи са чак пет других општина: Звездаром, Врачаром, Старим градом, Земуном и Гроцком. Осим разноликости урбанистичког наслеђа, различитости привредних делатности, она се разликује од осталих општина (са изузетком Вождовца) по томе што се састоји од три целине – градске, приградске и сеоске.
Нажалост, ни у прошлости, а данас понајмање, упркос развоју саобраћајне инфраструктуре и пребацивању тежишта станоградње, није смањен јаз између ових целина, нити је нађен адекватан модел који би ту чињеницу претворио у компаративну предност. Са минималним улагањима и коришћењем приватне иницијативе као погонске енергије могло се учинити на повезивању пољопривредника из рубних подручја, омогућити им планску производњу и сигуран пласман у малопродајним објектима и пијацама на територији саме Општине. Палилулу данас чине подручја катастарских општина: Палилула, Вишњица, Велико Село, Сланци, Крњача, Борча, Бесни Фок, Ковилово, Овча, Комарева хумка и Лепушница.
Специфичности подручја и традиција неговања заната није очувана. Тезу потврђује замрла дуга опекарска и цигларска делатност на Палилули, а можда и најбољи пример су угашене пећи за пецење цигле у кругу ИГМ „Трудбеник“ на Сланачком путу. Цео потез дуж пута ка Карабурми и гробљу Лешће својеврсно је сведочанство несналажења у новим условима привређивања и небриге за функционисање некадашњих респектабилних предузећа. Оронуле бараке, пространи магацини, велики паркинзи споро исчезавају. На њиховом месту понегде изникне Тржни центар, али чињеница је да нема идеје да се ревитализује производња какву је имао ЈСК „Спорт“.
Зашто је ово баш данас занимљиво? Зато што је скоро Београд био домаћин СП у боксу. Минимална реакција јавности, слаба посећеност, никакве финансијска добит. У свему различито од еуфорије, али и савршене организације смотре бокса чији је престоница била домаћин пре четири деценије. У Пиониру је тада промовисан производни програм „Спорт“ и на следеће две Олимпијаде рукавице и опрема које су користили спортисти долазила је управо са Палилуле.
Иначе, име Палилула помиње се први пут у 19. веку и односи се на „село смештено на четврт сата хода“ од града опасаног шанцем. Много тога је промењено, унапређено. Но, саобраћај остаје неуралгична тачка. Актуална градска власт, потпуно предана реализацији погрешне визије изградње метроа, конкретно бављење овим одлаже.
Контрадикторне изјаве о судбини Панчевачког моста су збуњујуће и говоре о недостатку јасног плана. Као београдска општина постоји од 1956. Данас се распростире на површини од 44.661 хектара и то је чини највећом београдском општином. Према попису из априла 2011. године, на територији Палилуле живи 173.521 становник, што је чини четвртом по броју становника међу 17 општина у Београду. Број вртића и школа не прати убрзану градњу у новим деловима Палилуле.
Моја генерација, рођена седамдесетих имала је срећу да детињство проводи безбрижно, игра се у уређеним школским двориштима, тренира у клубовима, одраста уз добру музику у ДК „Браца Стаменковић“ (данашњи Центар за културу „Влада Дивљан“), прве биоскопске представе одгледа у биоскопу „Славица“, користи за време распуста благодети СЦ Ташмајдан. Чак смо се и купали у незагађеним рукавцима, истраживали нетакнуту природу, распознавали птице у шумарцима и као старији покушавали да оживимо и културни живот у просторијама МЗ.
Тога више нема. Данак непланском урбанизму прескупо је плаћен на Палилули, као и вишедеценијско запостављање комуналних приоритета. Палилула мало или недовољно улаже у озелењавање, одржавање парковских површина, култивисању просторних целина. Не постоји оно што са носталгијом зовемо дух Палилуле. Препознатљивост, осебеност која нас не би само одвајала већ чинила спремним да се боримо за нешто вредно што имамо. То је уз минималне инвестиције могло да се постигне. Летњим трибинама, малим клупским сценама, отварањем алтернативних садржаја, организовањем школских смотри, повезивањем средњих школа на заједницким пројектима, подстицајем креативним индустријама…
Постоји још једна тужна чињеница.
За већину Београђана Палилула је недођија. У перцепцији то је тамни вилајет око Крњаче, Овче и Борче, непривлачан географски простор.
Значи да је мало или нимало урађено и на етаблирању као места пристојног за живот, занимљивог, садржајног богатог и у развојној експанзији.
Не могу а да се не осврнем на однос актуелног режима према мојој општини, Палилула је била занимљива Александру Вучићу само у фази освајања власти. Тада се није либио да обиђе мочварне делове на левој обали Дунава и становницима Крњаче и Котежа обећа нову канализацију, стисне руку сестрама Молдован и обећа да ће бити саграђен најмодернији тренажни центар за веслаче или у Борчи изградњу научно-индустријског парка…наравно од свега обећаног ништа није реализовано.
Епилог СНС власти је више него познат, ухапшен председник oпштине и добар део руководства због злоупотребе службеног положаја а обећане пројкете више нико не помиње.
На следећим изборима Општину Палилула морамо вратити њеним становницима, да буде сервис који ће решавати њихове проблеме а не средство за енормно богаћење појединаца из СНС.
Председник ОО ДС Палилула
Немања Живић