Судбина позоришта “Бошко Буха” није монета
Синише Малог

Rows of red seats in a theater

Некадашњи градоначелник главног града, а данас министар финансија Синиша Мали, 2015. је најавио да ће радови на обнови позоришта за децу “Босшко Буха” бити завршени у року од годину дана, да би 2017. године опет дао обећање које је остало неиспуњено: да ће радови бити окончани 2018. године и да ће отварање реновираног позоришта бити „приоритет у односу на реновирање Трга републике у
Београду.
Министар финансија Синиша Мали поставио је на свом Инстаграм налогу, пре неколико дана, илустрацију како би у будућности требало да изгледа зграда Поште на Савском тргу, у којој ће се, како је навео, након темељне реконструкције, налазити Дечији Београда и позориште “Бошко Буха”. У своја сновиђења, која су за већину грађана Београда ноћне море, неукусно, без пијетета закључио је да је баш то оно што је желео покојни глумац и челни човек позоришне куће Милорад Мандић Манда.

Позориште „Бошко Буха“ основано је 1950. као прво и највеће
позориште за децу на Балкану. Током више пола века рада извело је око 200 премијера и око 10.000 реприза. Највећи део репертоара позоришта базира се на текстовима домаћих писаца.
Дечија позоришта у Београду су културне институције и посета њима замишљена је да буде навика и потреба најмлађих и њихових родитеља. Лепо је детету од малих ногу усађивати праве вредности, учити га шта је уметност и култура.
Деца у београдским позоришта кроз забаву откривају магију позоришне уметности. Позоришне представе за децу у Београду су или адаптиране бајке и приче познатих писаца које Ваша деца већ познају или су то оригинална ауторска дела младих и талентованих позоришних стваралаца. Дечије представе увек поред забаве и разоноде носе важне поруке и уче децу
шта значи бити добар, правичан, поштен, вредан.


Зашто нешто са дугом традицијом, несумњивим значајем и племенитом мисијом сада треба преместити, иселити, у ново усадити? Нема тог места, дома младих или школе у којима не може да се организује изложба и разговор са сликаром, књижевни сусрет са писцем, камерна позоришна
представа, монодрама, дечји игроказ, мали концерт класичне музике са такозваним „носећим инструментима“. Вратимо народу културу, није скупо, а некултура је висока цена. Треба хтети, треба смети, а само тако мало треба, воље и расположења па да се завшти сага о реконструкцији дечијег позоришта на Тргу, уједно оплемени садржајима и простор у И око Београда на води.

Зар је Београд мали за још једно позориште или је напредњачка власт ускогруда да прихвати постојање меморије једне престонице? Да ли за потребе издизање бетонског колоса у отпадним водама мора да се уклони и перспектива и хоризонт и обележја; од Железничке станице, преко моста, Поште, сада и позоришта. Која је то инверзија памети да уместо опремања и осавремењивања околних школа улажеш тек сада, пет година након почетка усељавања, у изградњу нове школе и нове/ старе сцене? Да ли је простор Поште подесан? Ко је израчунао вредност реконструкције? Ко се питао за пренамену? Зар једно
позориште за децу треба да послужи да причу пуни плесни, много пута поновљену, о делу града због којег је био осуђиван, а ето, у њега сви хрле да се сликају? Као што је проблем “пацова, наркомана и ђубрета” могао да се реши без узурпирања дела реке и обале, тако је и за десетак година морала да се реконструише сцена на Тргу републике.


О новцу улудо потрошеном у случају да реч Синише Малог има већу тежину од његовог преписаног доктората није нужно трошити речи.
Ако је и од Синише Малог – много је, ако је и продужетак
напредњачког пира и сатирања културе и историје престонице – време је да стане занавек.

Биљана Максимовић

Поделите: