Шта треба променити пре нових избора? Први део.

Пред вама је текст Зорана Алимпића у коме нам пише шта је видео и приметио као члан Градске изборне комисије, на које начине се вара на изборима, шта није добро у важећим законима и процедури и шта би требало обавезно променити пре нових избора да се не би поновило исто. Због обимности чланак објављујемо из два дела.

Избори за одборнике Скупштине града Београда одржани су 3. априла 2022. године, истовремено са изборима за посланике Скупштине Републике Србије и изборима за председника Републике. Ови избори одржани су по изборним законима који су донети свега пар месеци пре одржавања избора, почетком фебруара 2022. године. Ти изборни закони, конкретно Закон о избору народних посланика, Закон о избору председника Републике, Закон о локалним изборима, Закон о финансирању политичких активности и Закон о измени закона о спречавању корупције, усвојени су након одржаних преговора власти и опозиције, које је део опозиције с разлогом напустио, али је део опозиционих странака остао на преговорима и окончао их. Резултат тих преговора био је „Споразум о унапређењу услова за одржавање избора“ који је потписан 29. октобра 2021. и који је потписало 9 странака и покрета укључујући и владајуће странке.

Овај споразум био је основа за доношење 5 нових закона и неколико подзаконских аката. То је довело до извесних побољшања од којих су нека примењена у пракси а нека остала само на папиру.

И поред свега тога, кључни, највећи проблеми који стварају основ за неравноправност учесника на изборима и омогућавају некажњено кршење правила и закона и крађу на изборима, подмићивање, уцењивање и застрашивање бирача остали су нерешени.

Као члан Градске изборне комисије (ГИК) града Београда на изборима из априла 2022. године одлучио сам да у овом тексту опишем и набројим неке од највећих недостатака изборних закона и изборне процедуре које сам приметио и за које сматрам да пре било којих наредних избора морају бити промењени и решени.

* * *

Кривични законик Републике Србије у глави петнаестој дефинише кривична дела против изборних права.

Између осталог, у члану 155. који има наслов „Повреда права гласања“, у ставу 2 стоји:

„Ко силом или претњом принуди другог да на изборима, гласању о опозиву или на референдуму врши или не врши право гласања или да гласа за или против одређеног кандидата односно предлога, казниће се затвором од три месеца до три године.“

У члану 156. који има наслов „Давање и примање мита у вези са гласањем“ пише:

„Ко другоме нуди, даје, обећа награду, поклон или какву другу корист да на изборима или референдуму гласа или не гласа или да гласа у корист или против одређеног лица односно предлога, казниће се новчаном казном или затвором до три године.

Казном из става 1. овог члана казниће се и ко захтева или прими поклон или какву другу корист да на изборима или референдуму гласа или не гласа или да гласа у корист или против одређеног лица односно предлога.

Ако дело из става 1. овог члана учини члан бирачког одбора или друго лице у вршењу дужности у вези са гласањем, казниће се затвором од три месеца до пет година.

Поклон или друга корист одузеће се.“

У члану 157. „Злоупотреба права гласања“ пише:

„Ко на изборима или на референдуму гласа уместо другог лица под његовим именом или на истом гласању гласа више од једанпут или користи више од једног гласачког листића, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

Члан бирачког одбора који омогући другоме да изврши дело из става 1. овог члана, казниће се новчаном казном или затвором до две године.“

Ту је и члан 158. „Састављање нетачних бирачких спискова“:

„Ко у намери утицања на резултате избора или на референдуму, сачини нетачан бирачки списак, казниће се новчаном казном или затвором до три године.“

Члан 160. носи наслов „Повреда тајности гласања“:

„Ко на изборима или референдуму повреди тајност гласања, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци.

Ако дело из става 1. овог члана учини члан бирачког одбора или друго лице у вршењу дужности у вези са гласањем, казниће се новчаном казном или затвором до две године.“

Члан 161. „Фалсификовање резултата гласања“:

„Члан органа за спровођење избора или референдума или друго лице које врши дужности у вези са гласањем, који додавањем или одузимањем гласачких листића или гласова при пребројавању или на други начин измени број гласачких листића или гласова или објави неистинит резултат гласања, казниће се затвором од шест месеци до пет година.“

Члан 162. „Уништавање докумената о гласању“:

„Ко уништи, оштети, одузме или прикрије гласачки листић или неки други документ о гласању на изборима или на референдуму, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

Ако дело из става 1. овог члана учини члан бирачког одбора или друго лице у вршењу дужности у вези са гласањем, казниће се затвором од три месеца до три године.“

Постојање оваквих законских одредби показује да у Србији на изборима нису проблем закони и оно што у законима пише, иако то свакако није савршено и потребна су многа побољшања. Главни проблем је недостатак примене закона.

Постоје основане сумње, индиције, сведочења, видео и аудио снимци, приговори учесника у изборном процесу и бирача да се сва ова кривична дела масовно врше приликом избора у Србији. И поред тога, чињеница је да озбиљних истрага, привођења одговорних, подизања оптужница и пресуда на основу ових чланова кривичног закона готово никада нема.

Да постоји организовано уцењивање и подмићивање бирача од стране владајућих странака опште је позната чињеница у Србији.

Систем преко кога се то ради владајућа странка је назвала „Систем капиларних гласова“. Огроман број грађана Србије запослен је у јавном сектору, јавним предузећима и установама, као и у фирмама чије пословање зависи од државе. Велики број људи није запослен за стално, већ на одређено време и на привременим и повременим пословима, тако да им могућност губитка посла стално виси над главом. Директори, руководиоци и пословође у многим документованим и недокументованим случајевима, траже од својих запослених да се обавежу да ће, не само изаћи на изборе, већ и попунити одређени формулар у који ће уписати себи блиске и познате бираче које ће приволети да и они изађу на изборе и гласају за владајућу странку. Последица одбијања да се у овоме учествује може бити губитак посла, премештај на мање плаћено место, мобинг, итд. Насупрот тога, онима који обезбеде већи број капиларних гласова обећава се награда, често у виду напредовања на послу или разних бенефиција. На списак капиларних гласова долазе и гласачи, често слабијег имовинског стања, који се подмићују давањем новца у готовини или у натури, разном робом и услугама.

Све ово ради се масовно и организовано, чак не ни превише скривено, а представља озбиљна кривична дела из чланова 155. и 156. Кривичног законика.

Даље се контролише да ли су уцењени и подмићени бирачи изашли на гласање, као и да ли су гласали како им је наложено. Ово се ради на следеће начине; Члан бирачког одбора из владајуће странке бележи редне бројеве бирача који су изашли на изборе. Те редне бројеве уписује у посебну апликацију за паметне мобилне телефоне или их уписује у посебне формуларе који подсећају на „бинго“ листиће у којима се заокружују или прецртавају редни бројеви бирача који су изашли на изборе. Подаци о бирачима који су изашли, а самим тим и о онима који нису изашли на изборе, јављају се лицима која се налазе изван бирачког места која су у поседу дупликата бирачког списка са БМ у коме се налазе ажурни редни бројеви бирача. Они затим позивају и прозивају бираче са спискова капиларних гласова, вршећи тако притисак на њих да изађу на изборе. Кршењем тајности гласања контролише се и како ови бирачи гласају тако што се од њих тражи да сликају гласачки листић пре него што га убаце у кутију, дају им се посебне оловке којима треба да заокруже листиће, понекад им се дају и већ заокружени листићи а од њих се тражи да донесу празан, непопуњен листић. Ово се популарно зове „Бугарски воз“. Сви ови, као и други овде неописани методи злоупотребе права гласања примећени су на многим бирачким местима, уписани у примедбе и наведени у приговорима које сам као члан ГИК имао прилику да прочитам.

У неким случајевима чланови бирачких одбора из редова опозиције покушавали би да на лицу места спрече одвијање криминалних активности услед чега је долазило до сукоба због којих је на неким БМ интервенисала и полиција. Лица са дуплим бирачким списковима примећивана су „у акцији“ изван и око бирачких места и догађало се да физички нападну активисте опозиције који су покушавали да их у томе сниме и разоткрију. И поред тога што им је готово увек речено о чему се ради, припадници полиције нису показивали интересовање да се баве разоткривањем кривичних дела. Обично би саслушали „стране у сукобу“ направили „службену белешку“ и, у суштини, нису желели да се „мешају у изборни поступак“. Ово немешање полиције у изборни поступак имало би можда смисла уколико би изборни органи, односно изборне комисије имале праксу да оне на неки начин санкционишу и истражују дела против слободе гласања кажњива по кривичном законику. Међутим, оне то никада не раде. Приговори који описују овакве радње чак и када су подржани службеним белешкама полиције, одбацују са образложењем да „ти наводи могу бити предмет неког другог поступка“.

Тиме је круг затворен. Кривична дела против слободе гласања нико не спречава, нико их не санкционише, гласови добијени на криминалан начин остају странци која их је добила а кривци за кршење закона остају некажњени.

У овом нечасном послу, владајућим странкама често помажу припадници криминалних дилерских и „навијачких“ банди и организованих група. Њима се за ове услуге гледа кроз прсте приликом чињења кривичних дела. Ово такође спада у „општепознате чињенице“ о којима се у Србији годинама слободно пише и прича, али без било каквог разрешења у виду озбиљних истрага или пресуда.

Логично је поставити и питање одакле владајућим странкама новац за ове активности? То не може бити новац из легалних извора јер се о том новцу води евиденција и зна се како је утрошен. За подмићивање бирача и за плаћање екипа које спроводе и контролишу систем капиларних гласова потребне су велике суме новца. Оне могу доћи само од корупције. Да би на овај начин побеђивале на изборима, странке на власти прикупљају новац корупцијом, нарочито у области јавних набавки, изградњи инфраструктуре, грађевинских дозвола, продаје локација за градњу, легализације бесправно изграђених објеката, итд. Један део новца од корупције користи се за лично богаћење функционера и умешаних, а преостали део иде за куповину гласова.

Може се извући закључак да се у корену највећих зала од којих пати наше друштво, а то су свеприсутна корупција и организовани криминал заправо налази жеља владајуће странке да увек и стално побеђује на изборима, на свим нивоима, у свим општинама и месним заједницама и увек са натполовичном разликом у односу на опозицију. Ово се у нормалним демократским друштвима са иоле поштеним изборним условима једноставно не догађа.

Треба овде напоменути да нису сви гласови које владајућа странка добија прибављени на криминалан начин. Велики, вероватно највећи део гласова странке на власти добијају легално, мада не и сасвим легитимно имајући у виду њихову неоправдану и недемократску превласт у медијима, учесталу, иако формално забрањену, функционерску кампању и друге предности које имају.

Велики део капиларних гласова вероватно је прибављен добровољно, кампањама од врата до врата и уписивањем на те спискове грађана који су спремни да на њима буду и без уцене или награде. Али, ма колико да је танка, линија између легалне кампање и кривичних дела описаних у поглављу КЗ „Злоупотреба права гласања“ постоји и мора се јасно повући.

На наредним изборима било би неопходно постићи активнију улогу органа којима је дужност да истражују и санкционишу кривична дела, а то су пре свега полиција, тужилаштва и судови. Странкама које организовано чине таква кривична дела мора се то чињење направити ризичним и неисплативим. Одвраћање од криминала постиже се само његовим разоткривањем и кажњавањем, а не толерисањем и игнорисањем.

Поделите: