Редитељ Станко Црнобрња у подужем одговору “бранитељима моста” објављеном у културном додатку најстаријег дневног листа покушао је да питање смести у наопаку културу ината, тако укорењену на овим просторима.
Колико свесног занемаривања чињеница, истине и знања! Другачији у апологетици напредњачке најезде на памћење и историју и немогуће је.
Да, мост су створили Немци. У суровој, некад нелепој историји престоница догадјало да освајачи оставе и висе од крвавог трага. Да их нешто наџиви. Значај одређују људи и време. Овај мост је омогућио и да протерамо поробљиваче, недуго потом да саградимо на другој обали недостајући део града који је тиме постао велеград и измигољио се у висину и ширину, очврснуо и границе померио. Зашто би неко данас завршавао оно што су нацисти наумили да учине са мостом?
Није све саздано и стварано у односу према њему, није сваки поглед и свака мисао о граду почињала и завршавала на мосту, али његовим постојањем није ни на једној обали остајала укопана, непремошћена.
Да, није велепан, монументалан, блистав и савршен. Уводимо ли уметнички и естетски доживљај у причу о мосту? Чини ли га то мање потребним, руглом за избгавање? Кадар из филма „Грлом у јагоде“ у коме Бане Бумбар пресабира салдо своје младости ходајући по њему је парадигма. У свој нашој несавршености не треба се одрицати створеног, заплитати у нове почетке из нигдине, корачати својим кораком, кретати се. Мост је и слобода и неслобода. Мора се знати са њим. И чувати га. Као што се чувају старе ролне филмова, пуцкетавог звука и са блечатим траговима на траци, не само од заборава, већ и као полазиште ка новом. То, бар Црнобрња мора да зна.
Стога не изненађује што је прича о подвигу једног учитеља преживела идеолошке мене. У ушима и очима људи то је херојство. Показује оно што не успева тако верно, аутентично, хиљаду кадрова холивудских филмова о измишљеним јунацима и подвизина којим су надвисили себе. Доказује да човек може отргнути од судбине и лоших намера. Само власт која се боји човека и његове моћи уклања са историјске позорнице трагове подвига.
Да, мост јесте симбол. И тиме не баратамо као идеолошким оружјем у конфротацији са опонентима. Мостовима су потребне две стране света. Њима је неопходна та друга обала како би испунили сврху свог постојања. Мостови увек служе за добро. У томе је њихова посебност и значај. Па, и симболика. Симбол мостова везан је за симболику трајних људских жеља и тезњи да се повежу. Да их не раздвајају препреке. Да се не деле због немогућности преласка, одласка, повратка. То што неће или не желе то да виде и чују становници одрођеног дела града названог Београд на води и што је за њих све дужег постојања старо и неисплативо, а природно само неуређено, проблем је оних који су им обецали са квадратима и надмоћ над потребама и интересима свих нас.
Богатство би било размишљати о мноштву мостова. Реалност о још једном. Неумност рушити било који и из било којих разлога.
Од редитеља, педагога и уметника очекује се предлог о улепшавању, унапређењу постојећег, надоградњи коегзистирању. Инаћење са научно образложеним разлозима, стварним потребама грађана, поштовањем процедуре и неговања сећања на подвиге претходника је најмање и потребно и очекивано.
Биљана Максимовић
Врачар
Београд
Инаћење са истином
