Како по први пут пишем јавно о Београду на овакав начин, о ономе што сам доживео, видео, проживео, као и о томе шта мислим, вама остављам на суд да процените колико сам био отворен и слободан.
Рођен сам далеке 1967. у Призрену, дошао у Београд 1969. када је мој отац Јован одлучио да овде потражи бољи живот.
Детињство памтим као срећно и безбрижно доба у коме сам одрастао на Звездари, на Лиону и ту постао прво Београдјанин, а онда и све остало. Тада је Београд био некако другачији и бити део овога града и волети га, живети у њему није било тешко. Било је и тада мангупа у крају од којих ти није било пријатно, али све има својих фаза, па и оних пријатних у којима су се десиле прве љубави, прва права другарства и прве мисли шта је овај град за свакога од нас.
Сећам се свог дечаштва и одрастања на Лиону, улица Рифата Бурџевића. Тада је све било добро, без претераних објашњења и брига. Одрастао сам и почињао полако да постајем човек, пре свега пролазећи кроз средњу школу и факултет.
У неком моменту схватиш, да није баш све само труд, знање и посвећеност оно што може да буде довољно да постанеш цењен и успешан у овом граду.
Врло брзо схватиш да неко, некако брже и боље пролази кроз школовање, завршава факс, добија посао и има добар и успешан живот, иако знаш сигурно, да није ни вреднији нити бољи, па ни паметнији од тебе.
Прво почињеш да сумњаш у своје способности и вредности, а онда видиш да један такав, олако пролази кроз живот, добро га познајеш и знаш да је то, гледајући његове способности, немогуће. Ипак, привилегованих и заштићених је тада било јако мало, искључиво комунистички “мамини и татини синови”, па томе нисам придавао велики значај.
Ипак, буде ти се прве мисли о неправди и питањима да ли овде постоји нека друга путања за успех, неки скривени модел за то.
Тада, када си млад, пун воље, жеље и наде Београд је некако био леп, слободан! Могло се на улицама видети много задовољних људи, младих, деце која се безбрижно играју, једноставно живот је био довољно безбедан, а тебе неке ствари још увек не повреде толико.
Да – мало, помало, почнеш више да размишљаш, причаш са својим пријатељима, студираш, и почињеш да будеш свестан свега доброг и лошег око тебе, па и у целом нашем друштву.
Онда долази време деведесетих, сулудих ратова, немаштине. Појављују се неки чудни ликови, има их на сваком кораку. На телевизији чујеш да се дешавају силна убиства, пљачке… У једном моменту те је страх чак да изађеш у град, да не налетиш на неког таквог идиота који ће да ти поквари сваки смисао за живот. Када немаш новца ни за основне животне потребе, а на позориште и летовање заборавиш, тада схватиш да је све некако отишло дођавола.
Вратиш филм, сетиш се да ниси први пут осетио несигурност и неправду. Прво је било је ретко, а у периоду деведесетих је то било сваког дана, малтене сваког тренутка.
На власти је тада била СПС и Слободан Милошевић као персонификација те власти. Све лоше – понашање, мржња, немаштине, све са ратних подручја у целом региону, преносило на људе у Београду. Бензин се продавао у пластичним флашама, нема струје, нема кафе, плате 5 марака, нема пензија… а шверц цвета.
Војислав Шешељ, Мира Марковић, Вучић, неке Биџе и Баџе, цела камарила таквих опскурних ликова су нам уредјивали живот. Онда почиње суноврат у сваком смислу, пре свега моралном.
Када је почело је бомбардовање Београда, помислио сам да смо дотакли дно!
Те године пакла смо сви некако преживели. Са великом жељом људи за променама долази 5.октобар, а демократске организације, до тада у опозицији, преузимају одговорност за државу. Напокон креће опоравак!
Београд је поново почео да буде леп бели град, у њему се осетила нада, срећа, а дешавања као што су култура, одлазак у позориште су поново постали нормална ствар. За време Ненада Богдановића на челу града крећу и први велики пројекти, те први пут постоје и средства за угрожене дугоодишњом немаштином. На улицама наше града поново се могу чути странци који се диве Београду.
Кратко је трајало лепо доба. Убили су премијера Зорана Ђинђића и то исти они ликови који су нас угњетавали оних 90-тих година.
Још увек, од 2003. до 2012. некако смо имали наду да траје нека врста пристојног живота. Нећу да причам да је било све у реду, нећу да причам да није било лоших потеза, да се све радило како треба, нити ко је крив и где се изгубио компас, јер свима је то јасно. Свестан сам свега.
А онда гром из ведрог неба!
Поново се враћа екипа из 90-тих на власт. Искрено, изгубио сам сваку вољу да учествујем у било каквом политичком животу, јер многи су ме разочарали, али ово је био сигуран пут у пропаст!
Опет се негде изгубио дух Београда, дошли су неки нови људи, направила се нова „елита“.
Запошљавање и школовање више није имало појединачне случајеве привилегованих комунистичких маминих и татиних синова, већ су такве ствари почеле да буду масовна појава. Тако су се на државним, а нарочито на новооснованим приватним факултетима почеле куповати дипломе као цвеће на пијаци, а неспособни кадрови запошљавали у државним предузећима.
Београд је у врло кратком периоду опет постао град у који се поново увукла “сељана” и бахатост, али и несигурност за обичне људе. Многи моји пријатељи су отишли из Београда у неки други свет.
Опет смо заточеници једног наопаког режима, опет је Београд сив, намрштен, улице пуне рупа, а по први пут ни напоље не смемо да изађемо због загађеног ваздуха. За то време неки бахати људи живе у њему као кнезови, док обични грађани грцају у дуговима. Опет је Београд тужан и тмуран!
Београђани су у протеклих неколико година почели да се буде, почели су и озбиљнији протести. Опет сви гледају у Београд, шта ће се десити, хоће ли овај град устати и показати своју снагу.
У протеклих неколико недеља било је и блокада, подигао се народ, незадовољство је велико.
Буди се нада, можда овога пута вратимо поново живот у овај град и судбину у руке грађана!
Након 10 година, поново се питам хоћемо ли повратити наш град и стварно бих волео да знам :
„Где је сад мој Београд“
Саша Михајловић