Градски урбаниста је током 2021. године самоуверено најавио да ће ГУП 2041. бити први озбиљни генерални урбанистички план након оног из 1972. године, за разлику од осталих који су били “ аматерски и неспроводиви”. Овиме је наизглед покушао да направи паралелу између чувеног Бранка Пешића и његовог плана “Београд 2000” са урбанистичким хаосом и безакоњем који су већ десет година обележје власти СНС у Београду.
Три године након што је Скупштина града усвојила одлуку о изради новог ГУП-а 2041, концепт овог најважнијег стартешког документа се појавио пред очима јавности. Иако је ово регуларни део процеса усвајања таквог плана, власт је заправо покушала да замаже очи тој истој јавности показујући лажну спремност да се чује глас грађана, који би тако учествовали у процесу израде овог документа. Та намера се јасно показала кроз чињеницу да се рани јавни увид у овај елаборат најважнијег стратешког урбанистичког плана организовао у време годишњих одмора, у минималном законском року од 15 дана, дајући грађанима озбиљан домаћи задатак, да 181 страну овог документа и 20 студија прочитају, разумеју и донесу свој суд у том кратком року. Није, наравно, одржана нити једна јавна презентација или дебата овог обимног документа.
Од јавности се ваљда очекивало да ће бити довољно да се у овом документу само декларативно и у сврху маркетинга, изнесу неки модерни концепти (без увида у начине како се то остварује) у виду града који ће бити зеленији него икада, паметнији, мобилнији, здравији, иновативнији итд.
У прокламованим циљевима ГУП-а ћемо тако наћи опште циљеве као што је “Београд људима!”, “Ревитализација, очување и унапређење градских језгара”, “Заштита простора” и друге који звуче “лепо”. Ми, међутим, у овом елаборату, у нацрту планских решења, не препознајемо намеру да се Београд врати Београђанима. Видимо само намеру да се препусти крупном капиталу, шпекулантима грађевинским земљиштем итд.
Тако, нпр. у поглављима која се тичу земљишне политике читамо намеру да се укине допринос за уређивање грађевинског земљишта, а инфраструктура за будуће пројекте би се финансирала из увећаног пореза на имовину. Ово би свакако допринело даљем осиромашивању највећег дела Београђана, али зато би био увећан профит подобних инвеститора и шпекуланата грађевинским земљиштем. Његовим укидањем приватни власници грађевинског земљишта и инвеститори у потпуности присвајају новостворену вредност земљишта на терет грађана Београда који ће ту инфраструктуру финансирати кроз увећани порез на имовину.
Тако сада постају јасније пренамене одређених великих комплекса земљишта која су до сада имала инфраструктурну улогу, у стамбено – пословне зоне. Поред чињенице да се на овај начин приватизује увећана вредност грађевинског земљишта, није јасно ни о чијем би се трошку градили нови недостајући инфраструктурни капацитети.
У складу са тим не чуди што се аутори овог документа залажу за “приватизацију комуналних предузећа” (страна 126) посебно оних који имају обимну дистрибутивну мрежну инфраструктуру. Како су у питању “природни монополи” у економском смислу, очигледна је замисао по којој би огромна монополска рента била приватизована на рачун свих Београђана, са упитном квалитетом комуналних услуга (негативни примери за то су бројни у другим земљама у транзицији). Инсистирањем да се што већи број пројеката реализује кроз јавно – приватно партнерство, за која смо већ видели да није добар начин, пошто на који су до сада уговорена и реализована доводе до ерозије јавних функција града, могу довести град у дугове и неодрживу финансијску ситуацију, додатно осиромашити грађане као и онемогућити грађанима да учествују у било каквим процесима одлучивања.
У светлу планирања у корист приватног уместо јавног интереса, односно интереса највећег броја грађана Београда, морамо се поново осврнути и на питање планиране мреже метроа. Неопходно је поновити да је неприхватљиво заузимање водоизворишта на Макишу и планирање бесмислене мреже линија које супротно логици и потребама Београђана, заобилазе главна саобраћајна чворишта: железничку станицу Београд-Центар, будућу аутобуску станицу, железничку станицу “Вуков споменик”, трг “Славију” као и густо насељене стамбене зоне, Клинички центар Србије, зону техничких факултета и многе друге.
Да бесмислени пројекти који ће грађане коштати милијарде евра не би остали само на метроу, ту је и даље план за “Национални стадион”, хиподром у Овчи и слични.
С овим у вези је и увид аутора овог елабората да је Београд на води (стр. 50 и 51) кључни пројекат за развој града Београда у 21. веку. Да је као такав “пројекат од посебног националног и културног значаја” са “посебним туристичким потенцијалом” и то је све о туризму од аутора. Није, међутим, јасно на који начин је зона небодера конфекцијске модерне архитектуре, настањена новообогаћеном елитом, без архитектонских и културно заиста вредних репера “зона са посебним туристичким потенцијалом”. Као контра – пример нека послужи обнова приобаља Билбаоа, нпр. са музејем “Гугенхајм” архитекте Франка Герија који је од Билбаоа заиста направио туристичку дестинацију.
Аутора овог елабората ГУП-а евидентно занима само становање неке нове елите, пошто је у потпуности превидео стамбену кризу у Београду. Превидео је спекулативни раст цена некретнина и стамбену недоступност за 90% Београђана који не припадају тим имућним слојевима друштва..
Само се на страни 124 спомиње “планирање зона за изградњу индивидуалних кућа за младе брачне парове у близини иновативних центара”. То је наравно бесмислено, као и много тога у овом документу, јер питање је да ли ће уопште бити младих брачних парова с обзиром да се, први пут у историји предвиђа зона депопулације ГУП-а. Аутори то објашњавају “исељавањем услед економске кризе изазваном пандемијом Ковид 19 (стр 106). Ни помена о лошем животном стандарду, општој девастацији институција, егзистенцијалној неизвесноси.
Аутори нам нуде економију (стр.124) базирану на образовању и знању док управо образовани највише и одлазе из земље. Нуде “креативну индустрију”, “ хабове”, “ флексибилно запослење и остале помодне доскочице које треба да замаскирају друштво које убрзано стари, нестаје, губи образовну супстанцу, заостаје и убрзано се креће ка своме демографском колапсу.
Имајући све ово у виду, али и један општи утисак о овом документу, а то је утисак произвољности, недоречености (намерне или случајне), неразумевање стварних потреба Београђана, једино што је исправно је да се овај документ повуче из процедуре. Након тога започети процес из почетка, али тако да се пре свега питају грађани, шта они желе и какав Београд желе те укључити у израду ГУП-а најбоље професионалце. Неопходно је да елаборат за израду ГУП-а буде израђен тако да задовољи потреба Београђана и да потом буде дат на јавни увид у року не краћем од 90 дана, уз организовање већег броја јавних презентација и дебата о истом.
Весна Петковић, одборница Демократске странке, одборничка група Бедем.