Članak je preuzet sa sajta Danasa.
Ако Србија данас усвоји логику да је национално изјашњавање довољан основ за држављанство, поставља се једноставно питање: шта би се догодило када би исто урадиле све државе у региону?
Протеклих дана јавност је могла да види две вести које на први поглед немају много везе једна са другом. Прва се односи на предлог закона којим би држављанство Србије могло да буде доступно свакоме ко се изјасни као Србин. Друга је вест да су црногорске власти извршиле контролу групе људи која је у Тиват допутовала авионом као претходница председника Србије, што је отворило питање ко су заправо људи који данас чине неформалну инфраструктуру власти Александра Вучића.
Међутим, обе вести говоре о истом проблему. О власти која границе Србије више не посматра као границе државе, већ као простор за остваривање партијских интереса.
Предлог закона о држављанству представља озбиљан проблем из најмање три разлога.
Први је питање изборног интегритета. Србија већ годинама води борбу са озбиљно нарушеним поверењем у изборни процес. Након бројних оптужби за манипулације бирачким списковима, организовано премештање бирача и злоупотребу државних ресурса, сваки покушај додатног проширивања бирачког тела без јасних критеријума мора да изазове сумњу. Грађани имају пуно право да се питају да ли је циљ овог закона заштита права сународника или стварање нових резервоара гласова за владајућу странку.
Други проблем је регионална стабилност. Балкан је већ платио превисоку цену политика које су етничку припадност стављале изнад грађанског принципа. Ако Србија данас усвоји логику да је национално изјашњавање довољан основ за држављанство, поставља се једноставно питање: шта би се догодило када би исто урадиле све државе у региону? Када би Хрватска аутоматски давала држављанство свакоме ко се изјасни као Хрват, Албанија свакоме ко се изјасни као Албанац, Мађарска свакоме ко се изјасни као Мађар? Да ли би регион постао стабилнији или бисмо поново отворили питања за која смо веровали да су остала иза нас?
Трећи проблем тиче се Црне Горе. У земљи у којој се велики број грађана изјашњава као припадник српског народа, овакав закон би неминовно био доживљен као покушај политичког ширења утицаја Србије кроз политику држављанства.
Одговорна држава мора да води рачуна не само о својим намерама, већ и о последицама које њени потези производе код суседа. А последице овакве политике могу бити озбиљно нарушавање поверења и додатно подизање тензија у региону.
Истовремено, случај из Тивта показује другу страну истог проблема. Годинама гледамо како се око власти окупљају људи чија је основна функција да застрашују политичке противнике, глуме навијаче, обезбеђење, активисте или патриоте, у зависности од потребе режима. Данас је дошло до тога да се у региону поставља питање да ли са председником Србије путују државни службеници и сарадници или људи из криминално-политичке инфраструктуре која је годинама грађена за потребе очувања власти.
Зато је све теже побећи утиску да живимо у држави која покушава да увози бираче и извози нестабилност.
Управо зато данас није пресудно питање да ли су студенти довољно европски, довољно либерални или довољно идеолошки подобни за свачији укус. Пресудно питање је да ли у Србији још постоји друштвена снага способна да заустави режим који урушава институције, компромитује изборе и производи тензије у региону.
Наравно да ће постојати политичке разлике. Наравно да ће сутра постојати расправе о Европи, економији, идентитету и будућем правцу развоја Србије. Али те расправе имају смисла тек када угасимо пожар.
Замислите човека који је запалио сопствену кућу. Пламен се шири на комшилук, а дим прекрива цело насеље. Док једни покушавају да угасе пожар, а пироман нас са ТВ екрана уверава да је скроз нормалан, други воде расправу о томе да ли су ватрогасци довољно европски, довољно модерни и да ли користе исправну иконографију.
Тако данас изгледа део политичке дебате у Србији.
Зато подршка студентском покрету није питање потпуног слагања са сваким његовим ставом. То је питање политичке одговорности. Јер док кућа гори, најважније питање није да ли је ватрогасац довољно Европљанин. Најважније питање је да ли ћемо му помоћи да угаси пожар.
А Србија данас нема времена за нове идеолошке поделе. Има само један хитан задатак – да заустави пиромана.
Филип Таталовић, народни посланик Демократске странке