Живки министарки, ономад, нису дали ни реч да проговори. Остала је ускраћена за свој тријумфални говор.
Живота Цвијовић, међутим, такве грешке не прави. Он не пропушта ниједну прилику. На својој перманентној летњој турнеји, под ведрим небом и на отвореној сцени, он свеколиком народу неуморно објашњава космички значај трансбалканске железнице за њихов лични бољитак. Рачуница је јасна и већ виђена: за само још две, највише три године, живећемо у златном добу. А ако негде и запне, Живота је спреман на крајњу жртву – лично ће, из сопственог џепа, народу поделити паре. Пред ујка Благојем као сведоком, дакако. Јер ред се мора знати.
За народ, поручује са бине, зиме нема док год др Милорад Цвијовић брине о државним финансијама. Плате и пензије под његовом палицом лете право у небо. И ко би, уосталом, боље познавао ту област од човека који има урамљену докторску диплому? Што је диплома купљена, а знање лажно – у оваквом позоришту је потпуно небитно. Важан је папир и сјај у очима публике.
Стоји тако Живота на летњој врелини. Храбро пркоси сунцу и слуша јеку сопствених, ономадашњих обећања. Пошто су стара већ бајата, он их на лицу места, хитро и тазе, „џора“ за нека потпуно нова. И наравно да му успева. Гледајући тај призор, задовољно се смешка у себи: „Данас ти је, брате, све на продају. Све се продаје – поштење, част, савест, љубав, пријатељство, углед, поштовање… Све, брате, све!“
А у публици? Тамо већином седе достојни потомци Арсе и Маре. То је свет трајно фасциниран влашћу, егзалтиран самом њеном близином. То су људи увек спремни да поверују у немогуће, вођени слепом надом да ће и њих огрејати бар мрвица тог сунца ако му се довољно приближе и дубоко поклоне.
Појави се, додуше, и понеки Велимир. Човек који зна како је ова грандиозна превара скована. Можда је у њој некада, притеран нуждом и сиромаштвом, и сам учествовао, али он ипак није од истог моралног штофа као Живота и Милорад. Али, Велимира је данас мало. На овим масовним представама они су тек утишана мањина у дну сале.
Зато је ту медијска екипа среског капетана Јеротија Пантића. Они будно и предано прате сваки покрет, прикупљајући материјал којим ће доказати своју апсолутну политичку лојалност. Њихов задатак је јасан: на време препознати и лоцирати „сумњиво лице“, оличено у сваком појединцу који се дрзне да постави иоле здраворазумско питање.
Ипак, док фарса траје, ми унутрашњи глас разума не губимо. Улазак др Рајсера на сцену чекамо нестрпљиво.
Јер свака Нушићева комедија, колико год се растезала, неумитно мора стићи до свог крешенда. До тренутка када се лажна диплома коначно вади на сто, када се замена идентитета брутално разоткрива, а главни јунак схвата да публика више не верује његовом тексту. До оног момента када аплаузе смене громогласни звиждуци.
Е, тек тада може да падне завеса. Па да се Нушићијада достојанствено врати у Ивањицу, а да се ови Нушићеви јунаци из наше мучне политичке стварности коначно врате тамо где једино и припадају – у позориште.
Гордана Јеремић Зец
чланица градског одбора ДС