Данас је Светски дан заштите животне средине, важан датум и подсетник да је ово тема од животног значаја за сваког житеља планете. Београд данас не бележи ни један позитивни помак у овој области, ни један светао пример на шта би указао и тако дао наду пре свега Београђанима да живот у нашем граду може поново бити по мери човека.
Град је у еколошком минусу на сваком пољу, а изостанак реакције надлежних ће се једног дана изучавати као пример подаништва и недостатка храбрости да само раде свој посао за који их грађани плаћају.
Зелене површине систематски нестају – бетонизација је постала урбанистичка доктрина. Паркови се пренамењују у градилишта, дрвореди падају због паркинг места, а проценат зеленила клизи испод законског, здравственог и друштвено – социјалног минимума. Некада пуни зеленила данас многи делови Београда лети функционишу као велика топлотна острва непријатна за живот и рад. Београд се и дословно гуши!
Ваздух је, не само током грејне сезоне, међу најзагађенијим у Европи. Честице ПМ2.5 и ПМ10 редовно премашују дозвољене границе, а званичне мере су козметичке: мобилне апликације и саопштења уместо санкционисања великих загађивача, боље организације саобраћаја и преласка на даљинско грејање.
Водотокови су претворени у колекторе. Отпадне воде се без пречишћавања изливају у Саву и Дунав, дуго најављивана фабрика која би у већој мери решила овај проблем још није изграђена. Инспекција „сном мртвијем спава“ па индустријска постројења без адекватних и законом прописаних мера своје отпадне воде изливају директно у водотокове а дивље депоније и даље ничу дуж обала река. На Савском насипу се поред самих рени бунара, у забрањеној зони водоизворишта, граде бројни објекти и септичке јаме.
Светлосно загађење је потпуно ван контроле – рекламни билборди, непрописно усмерена ЛЕД расвета и осветљени солитери уништавају ноћно небо и нарушавају биоритмове људи и животиња. Звучно загађење од саобраћаја, градилишта и угоститељских објеката прелази законске норме – без санкција, без инспекције, без одговорности, без освртања на апеле и жалбе Београђана.
Најтежа је, међутим, институционална равнодушност која се сада може назвати и саучесништвом у уништавању Београда. Стратегије постоје на папиру, акциони планови се усвајају и заборављају, мониторинг се спроводи селективно, а казне су симболичне. Систематског, дугорочног планирања нема – постоји само гашење пожара и ПР кампање пред изборе.
Београд је град који троши ресурсе брже него што природа може да их опорави. Ако се тренд не заустави одмах, неће нам требати Светски дан заштите животне средине – требаће нам дан сећања на град у којем је некада нормалан живот био могућ .
Весна Петковић