ЂАЧКИ РЕКЕТ

Почетком сваке школске године незаобилазна, практично најбитнија тема за родитеље и просветне раднике у Србији је новац. За просветне раднике то је непрестана борба са послодавцем (читај државом) да задрже или барем мало поправе свој материјални статус.
За родитеље је то грчевита борба да истањене породичне буџете задрже у „зеленом“ или макар у прихватљиво црвеном, борба која се одвија од почетка школовања па док родитељи не посустану или деца не заврше са школовањем или можда и одустану.
Стављајући сваког септембра акценат на новчана средства сви пропуштамо да увидимо да су поверење и квалитетна сарадња, као последица манипулације државе родитељима и просветним радницима, на већем удару од новчаника. Те последице имају дугорочан утицај и на квалитет образовања и последично на знање које деца понесу из школа.
Незаобилазна тема првог родитељског састанка у новој школској години, у свакој школи, је свакако „ђачки динар“. Оно што би морало бити третирано као донација родитеља, постаје „ђачки рекет“. Тако се на жалост, у већини случајева, прилика да родитељи допринесу унапређењу квалитета рада установе коју им деца похађају претвара у изнуду.
Немаром и небригом државе према образовању установе су, услед хроничног недостатка новца, принуђене да манипулишу родитељима, па чак и да их у увијеној форми уцењују.
Чињеница је да школе годинама од локалних самоуправа не добијају довољно новчаних средстава за реализацију свих активности. Чињеница је и да изостанак неопходних новчаних средстава утиче на квалитет наставе. Такође, чињеница је да власт преко школских управа „учи“ директоре школа како да рекетирају родитеље, „а да им они на крају ништа не могу“.
Ова наука учењака из врха власти довела нас је у ситуацију да поједине школе родитељима доношење уплатнице са средствима предвиђеним за донацију школи представљају као „упис ученика у школу“. Донација по закону није услов за упис ученика у одговарајући разред, а инсистирање на истој је грубо кршење Закона о основама система образовања и васпитања, за које последице могу да сносе сви запослени у образовној установи, на челу са директором.
Борба за материјално у последњој деценији подугнута је на највиши могући ступањ, по цену губљења достојанства и професионалности са акцентом на злоупотреби деце, као најнежнијих субјеката заједнице. Оваквим поступцима одрасли трајно угрожавају свој однос са својом децом, односно ученицима.
Својим поступцима децу, на жалост углавном свесно, учимо да је злоупотреба у њихово име не само пожељна, већи неопходна. Овакво понашање, на крају крајева, деци даје за право да нас сходно нашим поступцима и третирају што на крају води ка грубој девалвацији целог друштва.
Држава би тебала одмах да промени приступ према образовању стављајући образовање на врх листе приоритета као и да се одмах прекине са праксом да родитељи из својих већ празних кућних буџета, под присилом донирају рад установа за чије функционисање већ одвајају велике износе новца кроз порезе и друге даџбине.
Влада Републике Србије упорно занемарује чињеницу да је као сервис грађана дужна да сваком грађанину обезбеди Уставом гарантовано право на достојанствен живот. У случају образовања то значи да се обезбеде пристојне плате за запослене, али и средства школама за квалитетно извођење наставних планова.
На крају, у циљу очувања сарадње, свог образа и професионалног интегритета, просветни радници су обавезни да тамо где до сада то нису, наступе искрено и у заједничком интересу образложе родитељима своје и потребе установа у којима раде. Имајући у виду да су и сами у великом броју родитељи, просветни радници морају бити иницијатори акција којима ће заједно са осталим родитељима повести заједничку борбу за квалитетан систем образовања и васпитања у државним установама, инсистирањем на поштовању законом прописаних процедура са циљем обезбеђивања права свих заинтересованих страна на достојанство.

Катарина Томић

Поделите: