Како само Александар Шапић плива у муљу изама и фобија које су створили радикали!
Док истраживања и живот свакодневни потврђују да су Роми још увек изложени посредној и непосредној дискриминацији у свим областима живота, да је дистанца и даље веома изражена, а стереотипи, подозрење, непоштовање и предрасуде, који су узрок дискриминације, широко распрострањени, Шапиц се позива на плодове мржње коју су предано узгајали деценијама. Да им није пошло за руком не би се трсио и говорио на овај и овакав начин о суграђанима. Политички и културолошки обрасци који стоје иза оваквог накарадног поимања, нажалост очито преовлађујућег, су застрашујући.
Избор који неки родитељи Ромске деце имају – желим ли да моја деца буду сигурна у школи у коју иду или да им ускратим образовање макар имао проблема са законом је тежак и нефер. Направили су га овакви попут Шапица, који ништа ненормално не види у изборној кампањи када се активисте размиле по нехигијенским насељима и трошним уђерицама да скупе сигурне гласове. Тада им није мрско да се рукују и љубе, обећавају и пред камерама уверавају да смо сви једнаки. Сада су ипак мало “једнакији” они који одређују правила. На На слабијима је да се повинују. Награда коју им нуди градоначелник није перспектива образовања, запошљавања, становања. То је нека пространа чистина, неатрактивна за инвеституре на којој могу да распростру своје дроњке и остану ту где јесу, без таласања, суздржани у надањима. На дну приковани туђом жељом и непаметном политиком. Нико не спори да у ономе што у грех Шапић убраја Ромима има део истине. Само што тај мали део важи за све. Криминалац не посојеш рођењем, већ кршењем закона. И врло проблематично да у несклоности прилагођавању, нелегалном трговању, недостатку културних потреба он види непромењивост карактера једног народа, као да свега тога нема и међу дрјугим народима. Непоштено и нетачно је скривати се иза измишљених разлога, преувеличаних проблема и трагати за алибијем за одустајање од борбе за стварање једнаких права и могућности за све. И њихова борба за Београд на води почела је рушењем нечији домова. Сиромашних људи. Сваки пут напредњацима је сиромаштво препрека која се уклања било багером или силом неког леx специјалиса. Премештањем на периферију, искуство нас учи, пракса доказује, оно није решено. Напротив.
Београд није заслужио градоначелника који размишља према принципу “узми или остави”, који дели и завађа. Београд је постојбина великих слободарских мисли, град је толико пута носио скрипте победе над људском неправдом. Београд је успевао да филтрира све мутне ствари људских мана и таштина да би био спреман за родољубива дела и јуначке подвиге. Престоница је увек одбацивала ускогрудост, нудила помирење. Грађанин Београда некада је звучало и гордо и значило европски. Са Шапићем срљамо у фавеле. Сви, без разлике, који не припадамо соју оних који могу хиљаду квадрата незаконито да подигну, полупају четвороточкаш од 700. 000 евра или се старају о јавним финансијама са плагираном дипломом.
Биљана Максимовић