Уз најављене Измене и допуне плана генералне регулације Београда, уместо подношења било какве формалне примедбе на неки план, у фази раног јавног увида, или јавног увида, а извесно одбијене, корисније је можда да размотримо контекст, односно одакле нам ти планови стижу и зашто су увек супротни интересима грађана.
Наиме, јасно је сад већ свима да се опасна и добро организована организација докопала власти и безобзирно уништава и пљачка све чега се дочепа. За њих закони не важе, штите их и полиција и правосуђе, а за сваки случај распоредили су око себе и паравојне плаћеничке банде криминалаца. Сем протеста и критика, што их се ни мало не дотиче, ја, као обичан Београђанин, а цивил, не знам како још да им се супротставим. Не знају то ни остали обични грађани, па сви заједно трпимо и згражавамо се – пред нашим очима нестају нам природа, воде, шуме, њиве, паркови, јавне површине и споменици културе и празне се све благајне.
У ропцу су и насеља и градови, а међу њима је најгоре прошао и још увек је на мети – Београд. Можда зато што има највеће ресурсе, а можда му се свете, или га само мрзе, небитно. Углавном, безобзирно руше све, без реда и смисла, и бесомучно граде своје огромне наказе где год им падне на памет, гомилајући колапсе у саобраћају и укупној комуналној инфраструктури. Вероватно би све то радили и да не постоје планови, не би се устручавали, свесни да нико не може да их спречи. Међутим, они за све то ипак имају планове, и просторне и урбанистичке, и генералне и регулационе. Неко им је те планове урадио, написао их и нацртао, не размишљајући, него баш онако како им је власт наредила. И потписао их, а уз потпис ставио и печат одговорног планера или одговорног урбанисте.
Оставио је свој траг. Који смрди. Као што иначе смрди и све остало што је пробудило и подигло ову одлучну, свежу, чисту, нову младу генерацију, која ће ускоро излечити болесно друштво и уредити будућност по својој мери.
Ми матори можда ћемо ту будућност дочекати, неки да, неки не. Ја се надам да ја хоћу, па ако тако буде, даћу све од себе да се, бар у Београду, не заборави смрад потписа и печата мојих доскорашњих колега, урбаниста и планера, који су, свесно, противно струци, етици и смислу наше професије, ћутке послужили као пуко покриће за прљаве намере организоване криминалне групе.
Сви планови, од „Београда на води“, метроа и „Еxпо-а“, до долазећег „Генералштаба“, па и ових најављених Измена и допуна плана генералне регулације, имају и имаће те смрдљиве потписе и печате „одговорних“ руководилаца израде плана. Неке „колеге“ познајем, неке не, стидим се у име свих њих, али сам убеђен да, после ослобођења, нико од њих неће више никад имати лиценцу и да се у мојој важној и часној професији неће више никад појавити.
За разлику од часних и непоткупљивих конзерватора и заштитара, који свој став о културном наслеђу и имају и бране.
То је, за сада, уједно и моја једина примедба на план изложен на рани јавни увид. Нека је одбију, као неосновану или неприхватљиву, наравно, исто као што су одбили и хиљаде и хиљаде примедби грађана подношених на бројне планове до сада, може им се. Али неважно је, то неће никако променити ништа.
Јер, иако у нашим садашњим животима, како то филозофи кажу, суштински постоје само несавршена прошлост и неизвесна будућност, једино извесно у тој будућности мојих бивших колега је да за њих као планере или урбанисте више никада нећемо чути.
Марин Крешић
Урбаниста, члан Градског одбора ДС