Заиста не звучи добро да се неко бори против некаквог унапређења. Тренутна полемика међу грађанима се одвија у вези са пешачко бициклистичким мостом ка Ади Циганлији из блока 70. За јако кратко време је скупљено преко 3000 потписа за једну примедбу против моста, а предато је 3500 примедби. Пошто тренутно влада конфузија, покушаћу да разјасним.
Ада је простор од интереса за све грађане. То је јавно купалиште, многи га избегавају због загађене воде у Сави, као и у Дунаву. Због генијалног система којим се вода допрема у језеро, језерска вода је задовољавајућа у односу на реке. На Ади се могу још користити и спортски терени и и простори за рекреацију.
Тако је пројектована да се може ући колима само са јужне стране. Са северне могу ући пешаци и бициклисти чамцима и није се сматрало да је важно да неко иде кад су услови такви да чамци не могу прећи јер се тад људи и не купају на језеру. Коришћење сплавова, кафића и приступ њима не спада у јавни интерес. Додатну погодност за „Северњаке“ представљају постојање недовршеног моста на Ади, СРЦ Сурчин који ће са Новим Београдом ускоро бити повезан краком коридора 11, а који је потпуно запуштен, Лидо у Земуну, Дунавски кеј, а грађани се боре и за спајање Савског кеја код блокова даље са кејом ка Ушћу…
Временом је напуштан стандард доброг живота у блоковима, па су грађена насеља без спортских терена, са десетоструко мање зеленила, али и без школа, вртића, здравствених станица. Нарочито у задњих 10 година. Нови базен који би користио свим грађанима је научна фантастика, иако има зграда које имају базене. Нису сва насеља завршена, населиће се још много људи, а понуђен им је живот поред реке, природа. Урбана је легенда породица која мисли да ће топлана бити измештена како би они имали приступ реци.
Овакав концепт заузимања простора је показао своје мане. Људи који су куповали станове нису градски планери да брину хоће ли у насељу имати основне ствари попут паркића и школе за децу, па морају возити децу у друга насеља. Обећано им је нешто што неће добити, а то је угодан живот.
Становници савских блокова живе угодан живот, али се он нарушава. Велики број становника ће се доселити, којима неће бити организовано становање. На пример, деца се у школу и вртиће доводе колима такозваним пожарним путем који није предвиђен за интезиван саобраћај и то свакодневно изазива конфликте. Јасно се види курс који заузимају преварени нови Новобеограђани, а разумем потпуно обе стране.
Онда се појави Марко Стојчић, човек који нема ни стручности, ни капацитета ни пристојности да послуша било кога сем онога коме служи. Он би требало да буде тај који објашњава и доноси изненађујући концепт који ће га уписати у историју Београда. Уместо тога, радије бира крилатицу „завади па владај“.
Надам се да ће људи, уз све невоље које су нас задесиле имати слуха једни за друге и поред лоших околности. Нико нас не може спречити да се договоримо између себе.
Дарко Алабурић