Једна сам од оних која се давно, док ми је син био у сколи, успротивила на Савету родитеља и Школском одбору увођењу новог сета мера, који је поред физичког обезбеђења обухватао и закључавање дворишта у време одмора. И камере су ми биле замене за оно што сами не желимо да видимо и дамо му име. Тврдила сам да заборављена васпитна улога доводи до разматрања могућности како средствима и техником вршити контролу. Да је разговор незамењив, грађење поверења снажније, а саздано заједништво непорозан штит. Ништа не добијамо када од детињства направимо казамат или унапређену видео игрицу. Осећања и идеје деце покрећу у добром или лошем смеру. Учинимо их безбедним и одељеним од оног мноштва узаса којим старији своју владавину продужавају, којим покоравају, којим се неодговорно играју. Добро треба да победи зло, а не да се зло држи под катанцем.
Више од десет година касније још увек скрхана оним сто се десило, не сматрам ово утопистичком тежњом и недостижном мисијом. Поред нулте толеранције за оружје и мржњу потребна је промена у систему образовања. Учинити да емоционална интелигенција буде у истом рангу са академским достигнућем. Упоредо са академским тестовима спроводити психолошке тестове. Развијати емоционалну интелигенцију од малена у свим институцијама. Посветити један дан у недељи добробити заједнице, волонтирању, помоћи старијим особама из краја куповином намирница и лекова, посетама старачким домовима (организовање концерата, представа…). Разговарати са децом и подстаћи их да учине по један добар гест дневно и да запису или да препознају понашање које им је засметало или да опишу инцидент или конфликт којем су присуствовали и да представе искрено како су реаговали, а онда кроз дијалог доћи до најбољих ресења у овим ситуацијама. Орабривати их да дају комплимент једни другима, да знају бар једну занимљиву, афирмативну ствар из приватног зивота другова и другарица из разреда. Наивно, анахроно или детињасто ипак мислим да можда ће баш лепа реч некоме пресећи негативну мисао или емоцију. Када је утихнула реч почела је злокобна грмљавина видео игрица, када је ишчезло примера посегло се за онима које други намећу, када си сам остављен си са слабостима!
Листа ствари које се могу радити са децом је неисцрпна, помоћ нон-фор-профит организацијама, да деца схвате да новац није једино мерило вредности, помоћ организацијама за рециклажу, да схвате еколошке проблеме данашњице, берба воћа или поврћа, да схвате тежину и значај физичког рада, ако је логистички изводљиво одвести их у полицијску, ватрогасну станицу, пустити им примерен видео да разумеју узрочно-последичну везу деструктивног понашања …и наравно све пропраћено дијалогом и подршком, правом, стаменом старијих.
Време је за дубоке промене, нису дани за губљење у избору кофе воде и начина којим се пожар гаси. Завист разара психу и кочи осећај заједништва. Код нас је најтеже искрено похвалити и радовати се туђем успеху. Угледни професор Срејовић је рекао да је теже учествовати у нечијем успеху него у тузи. На томе треба радити, а не на надувавању дечјег ега од стране родитеља. Мењање свести је кључ промена.
Лаза Костиц каже у Максиму Црнојевићу: “Сад знам тачно шта нас убија – крај гујског срца, свест голубија”.
Биљана Максимовић