Ово је комотно могло да буде и “Без доброг наслова”. Тешко је написати било шта у земљи где су речи изгубиле сваки смисао. У земљи где мало ко пише, а још мање њих чита. Овде речи лебде у простору. Дограби их како ко стигне и разбацује около. Да их бар преврну, опипају као хлеб у радњи, па проберу-ова не ваља, ова је прејака, овој треба још мало…
Пљуште обећања, претње, бројке, слова, проценти. Бомбастични наслови иза којих стоје тираде. “Ми ћемо, сутра ћемо, до краја месеца, најкасније за две године!” “2%, 6,4% кумулативно, милион, шест милиона милијарди!” Удри пријатељу! Ионако нико не зна о чему причаш. Све те бројке сигурно звуче врло импозантно неком ко је у животу прочитао пола “Блиц жене” и састојке са полеђине шампона. За такве и стоји упозорење на кутији од пегле “НИЈЕ ЗА ЈЕЛО”.
Само ми имамо школе без образовања и библиотеке без класика (и не, Весић није писац нити је Службени гласник издавач!) Од Сајма књига се полако опраштамо у неверици да је једна таква манифестација, такве величине и реномеа, сведена на пар старлета и ратних злочинаца. Овде је “Контејнер са пет звездица” постао стварност, а из медија ћете сазнати да је то сјајно јер у суседној земљи имају максимум четири. Овде се књиге (па и писци) спаљују са и без ломача, фигуративно и буквално. Штампају се лажни мемоари, туђа сећања, украдене речи и украдени животи. Неписмени пишу стручне радове и говоре на конференцијама. Чињенице су превазиђене. То су само речи. А сложили смо се да оне више немају значење. А људи к’о људи, лакше им је да верују и не постављају питања. Истина боли. Боли сазнање, боли немоћ да се супротставимо злу.
За то време, деца нам живе у матриксу. Док се ми правимо мртви, криминалци постају пословни људи, мито – част, претукли га навијачи – гура нос у туђа посла, запалили човека на улици – заиграла се деца шибицама, гајили марихуану – гајили текстилне биљке, бахати политичар – знаменити писац. Нови речник српског језика на помолу.
Читајте деци! Купујте књиге! Важно је да знају које су то животиње једнакије од других, како је Орвел знао шта ће се данас дешавати, зашто је Бредберијев “Фаренхајт 451” застрашујуће могућ и известан ако се не тргнемо? Да виде да Кафкин “Процес” није плод пишчеве маште већ тужна реалност где је форма испред суштине, а амбалажа испред садржаја. Да виде да не можеш ни да се родиш ни да умреш ако ти фали тај један фамозни папир. Који, на крају, нико неће ни прочитати. Читајте! Да не дозволимо да на пијаци купујемо робу од факултетски образованих људи. Знате, то су они ретки, часни људи који продају кромпир јер нису продали образ. И сигурно ће вам бар једна особа из окружења рећи: “Ко му је крив, што се није снашао”. Па, зашто кажеш “снађи се” а мислиш “укради”?
Марина Гавриловић,
библиотекарка из Лазаревца, библиотека „Димитрије Туцовић“.