Има томе две хиљаде и кусур година, неки грчки филозоф препознао је тиранију као лош систем владавине и покушао је свог познаника тиранина да просветли и просвети. Умало због такве идеје није завршио као роб или данашњим речником на доживотној робији. Колега овог филозофа у Србији два миленијума и неколико векова касније, није био те среће. Иако је направио корак више, тј. не само да је препознао, већ је и успео да са истомишљеницима убеди већину народа ове државе да је тиранија нешто лоше, није успео да убеди мањину која је уживала у благодетима које тиранија неким појединцима доноси. Над овим човеком је извршена нека врста смртне казне, иако је, парадоксално, са својим истомишљеницима, он исту мало раније укинуо и заменио доживотном робијом. Оним што личи на ропство код мало пре помињаног Грка. Наравно, овде када се каже ропство мисли се на вид ограничавања слободе, а не на узрок тога ограничавања. Такође, тиранију треба схватити као појам у најширем смисли те речи.
Из горњег пасуса, наиван читалац би лако могао претпоставити да је филозофија једно опасно занимање и да ће филозоф пре скончати од насилне него од природне смрти. Неки који мало дубље гледају на ствари, тражиће проблем у поверењу или веровању, те би се рекло да су филозофи један наиван сој људи који има поверење или верује погрешним особама. Кад смо код веровања, немали број људи ће рећи да је све то ђавоља работа и да нечастиви подмићује богате да кују завере против свих смртника, те самим тим и филозофа. Вероватно ће неко рећи да овде није главни проблем поверење и веровање, него, нажалост, погрешно уверење да ће људи који су постављени да буду изнад осталих људи (то се данас зову институције) радити у свеопштем интересу, тј интересу свих и опште добробити .
Оно што би ми данас звали уређеним друштвом се управо базира на институцијама које постоје да би заштитиле заједнички интерес и општу добробит. Када институције то не раде појединцу или групи појединаца је остављено да сами или уз помоћ сумњивих организација и лица, формирају своје претпоставке, уверења, веровања… уместо свести да је изнад њих држава, коју чине институције створене, да разлуче истину од лажи и добро од лошег, те да штите појединце, а не државу и саме себе. Уколико нам институције обезбеђују здравље, сигурност, безбедност, васпитање, образовање, истините чињенице, право, правду, духовни мир, покретљивост и сл. имаћемо и здравог појединца. Стабилног појединца чије постојање има потпору и сигурност у организованом и уређеном друштву, чији је и сам део и са којим се узајамно употпуњује. Тај не треба да убеђује тиранина да промени начин владања нити ће његово залагање за било коју промену бити ризично по живот. Другим речима, нећемо доспети у овакве или сличне ситуације у којима су се нашла ова два филозофа.
Институције се неће променити саме, ретко ко се мења сам од себе – треба им помоћи. Институције чине људи које је потребно научити како да се промене, а у противном те људе треба заменити онима којима је промена на боље императив. Хоћемо ли бити бити робови у систему где је један човек или неколицина људи изнад сваке институције или ћемо бити господари где ће било која институција радити у интересу сваког појединца остаје нам да изаберемо.
Све горе написано нема скоро никакве везе са филозофијом, али има везе са поверењем, веровањем и уверењем да ми одлучујемо, да нас има много истомишљеника те да је потребно и добро мењати на боље, а камоли лоше. Са друге стране, има везе и са стрмљењима Платона и Зорана Ђинђића и њиховим визијама друштвеног уређења и бољег и хуманијег друштва.
Ива Јеремић – пчеларски приправник, сеоски педагог и пецарош рекреативац