Један од најзначајнијих проблема који у овом тренутку мучи Београђане је свакако јавни превоз који је из године у годину све лошији и све ређе омогућава грађанима да у планирано време стигну на одредиште.
Не желим да се превише бавим очигледним недостацима овог система, али ћу их поменути зато што су системски и представљају темељ свих осталих проблема. Они се налазе у лепези од мањка возила, њиховог техничког стања и квалитета, преко веома лоше пројектованих линија које значајне делове града остављају неповезане, до сумњивих уговора са приватним превозницима и сервисерима. Кулминација је ипак пројекат метроа којим актуелна власт јасно показује да је потребе грађана уопште не занимају и да су једини интереси којима се руководи интереси тајкуна који на планираној траси метроа већ зидају или планирају изградњу од Макиша, преко Чукаричке падине, Хиподрома, Београда на води, до Доњег Дорћола, Луке Београд и Аде Хује.
Оно на шта желим да скренем пажњу јесте систем надокнађивања трошкова превоза који се показао као дубоко неправичан, нарочито пошто је почетком 2019. године Горан Весић наручио мишљење Министарства финансија којим је за надокнађивање трошкова превоза неопходно послодавцу доставити оригинал рачун за утрошено гориво, такси или купљене карте за јавни превоз.
Као што је одлазећи режим наручио мишљењењ Врховног касационог суда како би на уштрб интереса грађана заштитио банке, тако је исто наручио Мишљење министарства финансија јер је у том тренутку било неопходно заштити интерес приватног партнера у управљању јавним превозом српске престонице. Интересантно, оба става су уследила пошто су и ВКС и Министарство финансија неколико година раније издали потпуно супротна мишљења!?
Интересантно, резултат ових мера по градски саобраћај у Београду је следећи:
2018. је град из буџета дотирао градски превоз са 18 милијарди динара (https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-47789748) , док су у буџету за 2022. предвиђена средства за дотације већа од 32 милијарде динара (https://rs.n1info.com/vesti/cls-jos-milijardu-dinara-za-javni-prevoz-u-beogradu-on-nikad-gori/)!?
Aктуелни концепт надокнађивања трошкова превоза у Србији је изузетно компликован и скуп како за запосленог тако и за послодавца који читаву службу мора ангажовати за прикупљање, обрачун и архивирање рачуноводствене документације којом се правда надокнада трошкова превоза. Огроман број несавесних послодаваца, овај проблем „решава“ тако што запосленима једноставно не исплаћује надокнаду трошкова за долазак и одлазак са рада већ у уговоре о раду противзаконито уноси одредбу да је у уговорену цену рада урачуната и ова накнада.
Систем наплате у Београду поред тога што је непрактичан, скуп и компликован, уједно је и у директној супротности са чланом 118. Закона о раду из простог разлога јер се уплата на картице „Бус плус“ врши унапред – авансно, док Закон предвиђа надокнађивање трошкова што подразумева да је запослени прво имао трошак па да му је тај трошак послодавац надокнадио. Уколико запослени у току месеца изостане са рада из било ког разлога, или му престане радни однос, авансно уплаћени новац престаје да има третман накнаде трошкова за доалаз и одлазак са рада и стиче третман зараде (са свим припадајућим порезима и доприносима). У пракси је међутим, ову промену третмана готово немогуће испратити па послодавци често потпуно занемарују улазећи тако у порески преступ. Други део послодаваца у оваквим ситуацијама запосленом не врши уплату у неком другом периоду иако овај у том периоду реално ради и има трошкове. Ово друго решење такође представља порески преступ и поврх свега је потпуно неправично.
БИЦИКЛИСТИ
Када говоримо о неправичности актуелног система надокнађивања трошкова за долазак и одлазак са рада никако не смемо заборавити људе који користе еколошки најприхватљивије видове превоза, који на посао долазе пешке, бициклима, тротинетима и другим алтрернативним видовима транспорта. Не стварају загађење, не стварају саобраћајну гужву и налазе се на нивоу коме би сви требало да тежимо.
Према нарученом мишљењу Министарства финансија, ови људи немају право на надокнађивање трошкова за долазак и одлазак са рада!? Уместо да буду субвенционисани, ови људи су кажњени!?
Посебну ноту проблему јавног превоза даје екстремно сиромаштво у коме живи огроман број грађана. Србија је према званичним подацима Фискалног савета, европски рекордер јер чак 20% свих запослених прима минималну зараду, још 10% зараду која је тек нешто већа од минималне, а 50% свих запослених прима зараду нижу од 50.000 динара што, неспорно је, није довољно за живот. Ово су људи који су принуђени да се „шверцују“, да користе јавни превоз избегавајући да плате карту јер од новца који добију од послодавца могу преживети неколико дана. У овој групи се налазе и запослени који имају нешто већу зараду, али су током боловања њихова примања умањена и додатно, не добијају од послодавца накнаду трошкова превоза.
Гордијев чвор у који је одлазећа градстка власт везала запослене и послодавца у вези са надокнађивањем трошкова за долазак и одлазак са рада може се развезати само на један начин. Уколико знамо да износ којим се субвенционише јавни градски превоз у Београду из године у годину све већи (до 2011. био је око 50% и данас је дошао до 70%) тај начин је Потпуна промена система финансирања јавног превоза по моделима који су имплементиран у више светских градова попут Талина (још 2013.). Послодавци би били дужни да када пријаве радника, баш као што је то случај са порезима и доприносима који се обрачунавају на зараду, изврше уплату у буџет локалне самоуправе за јавни превоз. Туристи би ову накнаду могли плаћати кроз боравишну таксу, док би превоз за ученике, студенте и пензионере био потпуно бесплатан. Савесним послодавцима би ово представљало олакшање, несавесни послодавци би били приморани да испуне своју законску обавезу, запослени више не би морали да сакупљају рачуне, док би на овај начин било дестимулисано коришћење приватних аутомобила што би позитивно утицало на смањење саобраћајних гужви, загађење и безбедност. Додатно, трошкови израде, наплате и контроле карата не би постојали.
Услед драстично већег процента наплате и смањења трошкова, буџети локалних самоуправа за јавни превоз били би значајно већи што би отворило могућност субвенционисања алтернативних видова транспорта.
Алекса Савић
председник Извршног одбора
ОО ДС Нови Београд