Одрастање у Београду, једној престоници, звучи спектакуларно. И јесте било спектакуларно! Предност рођења у породици која живи у центру града прерасла је у предност боравкa у центру пажње, прецизније – центру збивања.
Имала сам среће да, због близине готово свега важног, не губим време. Све је било на пар минута хода. Основна школа, после и гимназија, чак и факултет. Због тога сам имала више времена да се посветим читању популарне литературе, слушању квалитетне музике, одласцима на пробе хора у Крсманац и Лолу и, наравно, дружењу са пријатељима. Успешно сам избегла чекања ноћних бусева, додуше не мали број пута сам другарима правила друштво.
Најраније детињство памтим по одласцима на стадионе Обилића, Синђелића, Хајдука са Лиона. И, најважније, Маракану! То је био татин и мој ритуал. Касније и трке на Хиподрому, током сезоне, као и шетње по 25. мају. Срећа па још увек ради линија аутобуса 24, најурбанија линија београдског градског превоза која повезује Неимар и Дорћол, па нам за тај излет није требао аутомобил.
Редовно смо се будили уз звуке емисије „Београде, добро јутро!“ са таласа радија Студио Б и уз глас Душка Радовића док га је било, али и касније.
Нисам дозволила да ме инфицира вирус деведесетих. Зато су се моји изласци са друштвом сводили на троугао: КСТ, Академија и летња башта СКЦ-а. Могла је да прође и добра свирка у Дому омладине. Све је пратио одговарајући аутфит уз обавезне мартинке.
Ипак, београдски Нови талас је музика коју најрадије слушам. Мислила сам да је било боље да сам рођена неколико година раније како би свесније сведочила стварању, популарности и успесима младих музичара тог времена. Екипа из ЕКВ-а, Шарла акробате, Електричног оргазама, Идола…Милан Младеновић, Бојан Печар, Иван Вдовић Вд, сестре Мијатовић…Замишљала сам њихова окупљања, дружења, пробе на којима су спонтано настајали хитови који се и данас слушају. Нажалост, више сам сведочила њиховим одласцима али је њихов боравак на овој планити био толико плодоносан да су оставили траг који ће трајати заувек.
Моје студентско доба? Патила сам што сам београдски студент и што не могу на прави начин да проживим тај период. Да би ублажила бол радо сам користила абонентску кљижицу која ми је следовала као буџетском студенту и са својим драгим колегама из унутрашњости посећивала мензу у студентском дому Лола на Булевару.
Све ове године биле су прожете и тугом али и надом. Протести, штрајкови, блокаде – сати, дани, чини ми се године на улицама. Много тога смо прегрмели: бонове за бензин, редове за хлеб и млеко, празне рафове и немаштину са новчаницама у милијардама, сате без струје и спискове на којима се свакодневно проверава има ли имена некога од ближњих који је страдао у ратним дејствима, радио-станице као једина могућност комуникације са родбином из бивше Југе…Са друге стране све ове тешке моменте прекривала је нада да ћемо се изборити јер заслужујемо боље.
Надам се да ће мој тинејџер који данас одраста у Београду девојке шармирати као стари београдски мангупи – уз звуке гитаре, са књигом поезије Мике Антића која му вири из џепа и познанствима са вратарима Цвијете, Кинотеке, Коларца…И да ће своје госте водити у обилазак објеката у којима су живеле, радиле, волеле, јутра дочекивале, београдске легенде, а не до бездушних стаклених облакодера које могу видети свуда у свету. Зар један Беч, Париз и Лондон нису могли да се оките таквим зградама? И јесу, али са мером, и ниједан од тих градова не би био интересантан да су обрисани трагови прошлости који им дају посебан шмек.
Мој Београд душу има, тренутно је у боловима, али – излечићемо га и сачувати!
Ауторка: Тијана Благојевић
Фотографија: Ђорђе Николић Pixabay